e...

otuđuje li nas ovi brzi životni ritam jedne o' drugih, a? znamo li di nam je svojta i kako je? znamo li di su naši kumpanji? znamo li di su sve naše jubavi? kad smo zadnji put trefili kojega kumpanja iz razreda oli sa studija? kad smo zadnji put nazvali nekoga tek onako da se javimo, proćakulamo? jesmo li se počeli viđat samo na vinčanjima, sprovodima i sličnin događajima i između škancija velikih butiga, a? kad smo zadnji put dobili staru dobru kartolinu?

pari mi se da se svit uslid tekničkog napretka otuđuje. mobiteli, kompjuteri, tonobili, ma sve bi nas to tribalo zbližavat, a na kraju čovik o' čovika sve dalje, e...

evo, došlo je lito i vrućine. jema se bokunić višje vrimena. jeste li danas vidili oli čuli koga dragog, poznatog? barenko nekog? ma je li barenko neko negdi niki trag tipa smsa oli maila ostavija, a?

znan jako puno svita. baš dosta, a jopet, jopet mi se pari da je sve prije bilo drugovačije, da je prije komunikacije bilo puno višje.

znan di su mi mater, ćaća, sestra. znan i di mi je većina svojte iako se sa svima baš ne vidin i ne čujen ne znan koliko. s nikima višje, s nikima manje, s nikima opće ne. nike kumpanje čujen, nike vidin, nike nisan trefi godinama. di su jubavi znan. ne znan baš kako su sad, ne komuniciran sa svima, ali znan di su. znaju i oni di san ja, dapače, čita se i ovi blog o' nikih e, e... trefin svako malo nike iz razreda i sa studija, nike pak nikako. nisan baš brez kontakta s okolinon, ma ke, dapače, ali znan da je dok nije bilo ovoliko teknike, bilo puno bolje.

koga san danas trefi/čula/vidila i sl. na ovu vrućinu:

- najprvo moran reč instruktora božu sušića, danas mi je bija sat i bija je bokunić bolji, od svašta-nešto danas mi je priča samo nešto, aj, mrvu se popravija, pa ćemo i to ovod zabilježit. njega vidin skoro svaki dan.

- na tel. me nazvala jedna jako draga rodica, ženi joj se sin, sad se čeka vinčanje, bit će lipo virujen, sritna san i zbog njene sriće.

- jedna muška zvir je povirila ka i uvik na ovi blog...  povirili su i još mnogi drugi judi, meni znani i neznani. fala lipa svima na vižiti, ma zaradi kojega razloga vi došli tot. ko me može volit voli me, ko me oče mrzit, ma neka me i mrzi, šta ja tot mogu?! meni je važno da ja nikoga ne mrzin, da volin i poštujen i život i ljude, nikome ne činin ništa nažao.

- obid mi je napravila mater, nisan ka  američani išla izist hamburger  u niki fast food.

- trefi san još nike poznate, razmini rič dvi,  trefi san suside i tako to.

- zadnji put san kumpanja iz razreda trefi dan poza ča je rvacka izgubila o' turske, pa smo između ostaloga komentirali i fuzbal, a sa jednin kumpanjon iz mladosti  se svakih par dan ćakulan priko interneta kad uvatimo minut vrimena priko posla. šta se tiče ovega kumpanja, puno bi mi bilo draže š njin pričat uživo, ali štaš, vrime, obaveze, ma dobar je bilo kakav kontakt. jerbo, šta je čovik brez kumpanji, a?

- učenike koje ja učin  danas nisan trefi. svi su mi fala bogu prošli brez popravnog. čoviče SVI. kako je to dobar osjećaj, a? nisan nikoga vidi ni na ulici, bit će su dica otišla na more, ma neka, zaslužili su, e...

sve u svemu aj nije loše za jedan običan, prosječan, litnji dan ča je eto brez kupanja i izlaska vani jerbo jema judi ča cilu šetimanu s nikin nisu progovorili njanci rič. a jopet mislin da čoviku fali ono vrime kad se pivalo i sviralo, kad je grad zna organizirat i lude noći, kad je riva bila puna svita, kad bi svaki minut sta da se javiš kome koga znaš. fali pa baš fali, e... sad tek niki kvartovi, recimo varoš i radunica, naprave svoje fešte, svit se viđa manje, a to za mediteran nije dobro. život mediterana bi triba bit pun veselja i pisme, ulice bi tribale bit pune konfužjuna, e... u nas svake godine sve manje vonje na mediteran i meni to nije drago. nikako, e...