- di je jubav? - pita je mornar svoju malu o' palube.

kako mu odgovorit, šta reč? 

smislila je nešto lipo i napravila to.

šta, a?

nasmijala mu se na vratima njegovoga broda i rekla mu:

- pojubi me.

eee, toliko ga je ti dan smantala da je zaboravija takujin u kabini kad su otišli na kopno i poslin se vraća po njega.

proč će dani, proč će i godine, a oni njen osmijeh će mu lipo uvik tot stat, neće ga zaboravit, čuvat će ga na svakon vijađu na koji pođe.

eto, tot je jubav, oko tebe, samo tribaš dobro gledat, e...

i vidit pravi osmijeh.

onaj iskreni, e...  ;)