merjan, pogled put kaštila by xvii

e... ajde gren vam špijat jednu bitnu stvar. ovi litrat san učinila na merjanu danas. narafski, ništa to ne bi bilo čudno ni novo, na merjanu san ionako svako malo...

e ma danas je ipak bija jedan posebni dan, na merjan se arivalo tako da san dovezla twingića i to sa peršon ča je nevozač tj. nima vozačku. jedini vozač u twingiću san bila ja.

vratili smo se narafski i jopet tonobilon. niko nije vika ajuto  (ča oče reč upomoć), sve je prošlo u redu ča se mene tiče.

a drugi, a?  najranije jutros mi je jedan golobradi mulac sa bih tablicama priredija šok straja, vozila san o' pulicije, pa da ću put ajdukovog stadiona i dođe semafor. ferman i tot san livi skretač. pazin, pacijenca je tot, sićan se svih napomena instruktora, milijun puti su ponovili da tot triba stat atento, bit posebno oprezan i zaradi svega tega ja lipo tako, prima uputi, oprezno, krajnje oprezno, krenem kad jema uvjeta, a golobradi mulac s bih tabilicama je iza mene i isto gre u livo skretanje i usrid rakrižja (da dobro ste pročitali , skreće livo, ja isprid njega, vozin, nisan stala, triban skrenit i tako to) gre u priticanje. nevjerojatno. aj  rekla san sebi, pijane, lude i one brez vozačke ča se idu pravit pametni pa sidnu za volan i bog čuva, valjda će mu tako šempjanome bit o' pomoći. do merjana san arivala ok, sve je prošlo dobro. onda smo se išli mrvu prošetat, ono, da se malo uvati arije, protegnu noge i tako to.

poza tega je počela kiša. svi su najedanput tili uteč doma. tonobili ka u priči. i jesan li se snašla, a? jesaaaaaaaaaaan, zaradi mene niko nije tot bija bisan, beštima, i sl. dakleM, izvukla san se iz konfužjuna i vozin i jopet iston ceston, znači  livi skretač, pa onda gremo put ajdukovog stadiona, pa put slobodne dalmacije, na mažuranićevo i eto nas. e sad gledajte ovo.... tot (potez stadion - slobodna, jušto di je znak pazi blizu je skula, oprez, tot su dica ) san jemala 46 km/h. počela je prva kiša, kažu najopasnija. vozin ka čovik, nisan zvir, di ću brže u takvim uvjetima? narafski,  iza mene trumbeta jedan šumaher, oče da gren brže. jesan li ga obadavala, a? nisan. neka njega lipo čuva dragi bog, a ja ću čuvat sebe i peršonu ča je sa menom, pustila san bisnoga čovika da me priteče i eto, to je to...  tako vam je vozit nediljon u lipoj našoj - radnin danon je još veća kaubojština.  uf, zaradi tega narafski jedva čekan jopet vozit, nima šta. ono, sve se mislin da tonobil ipak šta višje duperan za van splita. iako, kad smo nikidan išli do marine kod trogira, šumaheri su i tot trumbetali, a ja san čak onda bila i bokunić priko znaka, ne znan stvarno di im je tot bila priša. ne bi da svi voze trudne žene u bolnicu.  poslin se čudimo koliko svita gine u prometnima, a špiker gotovo uvik reče da je pulicija zabilježila neprilagođenu brzinu.

dakleM, ča se mene tiče, samo pipite, neću poč 90 tamo di je znak 50. živi mi se, a i ne ostaje mi se brez vozačke... ekola, gren vidit kako mi napreduje brudet, mater je sve već stavila u teču, danas ću guštat. e da, i za sve kurjože, baš san nju povela sa sobon, bila mi je odlična, nima vozačku, nikad nije vozila, jednom riči: peršona brez prometnog iskustva, moran tutokompleto mislit ja. e baš mi je to tribalo - napravila sam još jedan korak do cilja ča se zove: sama u tonobilu.