e... evo, koristin bokunić vrimena između podučavanja dice o' jutros i onega ča slidi pozapodne.

čitan stare tekstove o učenju vožnje jerbo mi je ta vožnja sad aktualna stvar(vidi šufit od 8/2007 pa do današnjega dana). istina, tonobil me nije u životu opće privlačija. ne privlači me ni danas, to mi je prijevozno sredstvo i ništa višje. na vozački san odluči poč iz potribe jerbo zaradi posla ne stignen sve, teško mi je bit na nekin lipin mistima, teško mi je doč u drugi dil grada oli županije ako ne vozin. iako mi tonobil ne predstavlja skoro pa ništa u životu, u starin tekstovima se ipak uočava dosta radosti oko tega da se konačno gre na vozački. onda je te radosti s vrimenon bilo sve manje i manje, mučili su me čunjići (danas me to ipak nekako gre, sad me muči vozit višje od 40 po gradu), a od moje stvarne želje da se poza vozačkoga tonobil  stvarno i vozi i da vozačka ne stoji u škafetinu, ostale su tek mrvice. dani kad triban poč na vožnju su mi postali pravo mučenje,  a u tom tonobilu se umisto sve bolje i bolje ćutin sve gore i gore. izbjegavan se vozit i sa drugima.

očajno, ali baš očajno me snerva ti šjor komadina  zaključkon da ću na ispit tek kad mi vožnja bude gušt. pošto stvarno neman nikakvog gušta, bitno mi je samo sigurno doč od točke A do točke B, on je tako pokopa svaku moju nadu da ću steč vozačku.

zanima me je li to kriterij za sve kandidate? jesu li od vas to tražili?

do tada još nekako, bilo me je volja i učit i mučit se, ali od tada mi se svit prikrenija naopako, tonobil mi se zgadija. prije mi je na to limeno čudo bila ravnodušnost, a sad ga ne moren smislit.

ton izjavon je izazva kod mene toliki kontraefekt da sad pokušavan sredit misli i skupit forcu oli snagu da opće i vozački dovršin.

instruktora san zamoli da mi tu vožnju stavi tek za koji dan.

možda  i uspijen to dovršit, ali svakako nekoliko dana u niti jedan tonobil neću sist...

eto, to je zasad to, vidit ćemo šta dalje.