e...

nekako su me ovi oblaci povrj splita učinili bokunić nostalgičnon. gledan kroza ponistru i sićan se osamdesetih, kumpanji, matejuške, bača, ajduka, azre, svega ča smo radili, kako smo živili.

nismo jemali mobitele, a kompjuter san prvi put vidila na praksi jerbo san odila u elektrotekničku skulu i jedan dan o' šetimane smo jemali poč u privredu radit umisto u skulu. nije bilo worda, pisalo se u chi writeru. na temu računalu san nacrtala moje prve komjuterske sheme i napisala maturalni rad kojega smo morali pisat iako nas je ostalih dilova polaganja mature oslobodilo (samo one ča su sve razrede prošli su pet).  nije bilo državne mature ča je išempjala dicu ni ostalih "genijalnosti" šjor primorca i njegove svite... bilo nam je kjaro je li polažemo oli ne, šta se polaže i koji dan šta gre.

redovito smo išli na koncerte na obojenu liti, posebno kad bi piva ban, pa na ajduka, a za koncert azre smo u fili stali i po nekoliko uri za vazest kartu. sve johnyeve pisme smo znali napamet. ja mislin da u to vrime njanci jedan dan nisan ostala doma. ča skula, ča banjanje, ča sve moguće zanimacije, ča kumpanji - ma uvik san bila u muvingu.

bile su to osamdesete kad smo mi, onda cure i momčići, sanjali jednu lipu i našu hrvatsku. šapjali smo njeno ime, a joči bi nam se zacaklile o' sriće. virovali smo da ćemo je jemat.

par godin poslin buknija je rat i  mnogi su moji poznati ostavili život na ratištima. tih dana smo sa strepnjom gledali u šonete.

jemamo danas li ono ča smo tili, a?

me ke, e....

rat i poraće su poseljačili zagreb i split do maksimuma (neka mi se pošten seljak ovod ne uvridi, mislin na seljačine, a ne na seljake, razlika između seljaka i seljačine je bitna). pojavili su se niki čudni judi, opljačkali ovu zemlju, uveli svoj nemoral i netoleranciju prema i mrvicu različitome na svaki kantun. pljunilo se na radnika, intelektualca, svakoga poštenoga čovika ča misli svojon glavon. pljunilo se na dicu, žene, starije, ljudskost, znanje, obrazovanje. pljunilo se na moral i na duhovne vridnosti. čovik ča nije lupež je posta predmet sprdačine. mito je svugdi, svako malo pljačke i ubojstva. do pravne države demokratskog uređenja dalek još je put.

mislin da smo prije bili sritniji. nešto smo želili, nešto sanjali. danas je u justima tek gorak okus razočarenja. priša, trka i strka u smislu preživljavanja.

stare kumpanje trefin ritko, između škancija velikih butiga oli ih čujen na internet.   sad ću puštit jednu pismu naše mladosti i ne nadan se da me adezeovci neće doč uapsit. skužajte drugovi iz partije, ali mene nećete natirat da slušan cajke. nisan ja o' te vrsti, ma ke, e... a isto tako mi nećete zabranit mislit. ne dan se.

uštekaj zvučnike, gre azra.