e... ovod u nas u dalmaciji postoji jedna posebna jubav, to je jubav između čovika i broda, pogotovu onega ča jema svoj brod. tuđi čovik to baš i ne more svatit, e...

ta je jubav oni osjećaj ča se ćuti kad svi pođu ča, kumpanji, svojta, susidi. ostaje samo čovik, brod, nebo, more, jutro, noć, zvuk brodske makinje, zvižđanje vitra u jidru, tišina, nikoliko lignji u siču, ruke ča vonju na ješku, bonaca, nevera. oli to zapravo ni dosta, a? ča višje triba, e...

ta je jubav oni osjećaj ča se ćuti kad se brod izvadi na kraj, kad mu se s puno pacijence rukon prolazi priko trupa i sinjaje di ga triba tašelat, čini plan za ga temeljito pobrusit i piturat. ča tot iko višje onda triba, a? najbolje je ne smetat, čovik voli brod, brod mu se predaje u ruke, oče svu njegovu jubav i ne triba se tot mišat, e...  kad je čovik u toj posebnoj fazi ređenja i ušestavanja svoga kumpanja, ne triba mu ništa višje. nemojte mu njanci doč reč: e, slušaj, kuvan tingul i makarune, oču ti donit malo u tečicu, a? ne triba ništa, ne triba niko, čovik i brod se vole, to je to, sve ostalo je višak, e...

bila san malo skitat, učinit koji litrat. di san išla, a? a di ću poč, a? di su brodi, di je more, e...

evo par litrati na temu ljudi-more-brodovi. guštajte. klik za veće.

ekola, gren ča, pozdravljan svih, a posebno jednega šjora ča je u fazi velikih radova (ovo oče reč: ušestavanje broda oli faza di bi čak i tečica sa spizon smetala). 

[skrušeno priznajen bija mi je inspiracija za ovi tekst   i tako danas jemate 2 teksta pa mi ne grintajte da nimate šta čitat, e... ]

ljudi-more-brodovi by xvii