evo me, vratih se sa vožnje... (sat 63.)

u svoj ovoj monadi jeman sriću šta je ovi šjor banović, moj instruktor, dobar instruktor. danas mu ja rečen da neka me mrvu bolje jema na oko, da ću probat poč brže. on govori da će on zakočit, da šta ja tot sumnjan, da triban virovat. e, a nije da sumnjan, vengo mi se nekako pari da on misli da su moji refleksi bolji, a još uvik nisu, eto... to me očajno muči.

no, dobro. proban poč brže. negdi me je išlo, negdi ne. napravilo se i nekih grešaka koje nije tribalo učinit. nije mi baš bija dobar sat. ma ke. zadnji je bija bolji. intezivnog kočenja od instruktora nije tribalo, ali puno tega mi je išlo naopako.

zapravo gluposti su mi se lančano događale. dok mislin o jednoj, već dođe druga.

a slike? slike koje vidin dok gren brže još uvik nisu lipo posložene. ma ke, vrlo brzo mi nastaje kaos, a time i nesigurnost.

ništa. bit će valjda bolje iduću šetimanu, možda mi pomogne i mrvicu odmora od svega.

danas znan:

1. da vožnja opće nije tako lagana kako neki ljudi pričaju, odgovorno i savjesno vozit je dosta zahtjevno.

2. virujen ljudima koji su mi rekli da se boje jerbo upravo se mučin sa istim stvarima, zapravo višje se bojin šta će bit poslin vozačkoga nego sad dok je još tot instruktor. gradski konfužjun mi se ne sviđa, tot ću sigurno izbjegavat i škivavat vozit. van splita mi se pari da bi moglo bit bolje.

3. taj gušt o kojen pričaju (i to muški, žene ne, barenko ne one koje san ja pitala) još neman, trenutno mi je bljak i to je to. zapravo, pitan se u kolikon su guštu i ti famozni neustrašivi muški koji stalno o temu govore?! možda negdi na širokoj cesti di nima konfužjuna, di mogu raspalit po gasu, pa da ih to nešto privlači, e... to ću im još i virovat, drugo ne. jerbo, svaki, baš svaki s kojin san se vozi, pa čak i instruktori vožnje, beštima je žestoko, poglavito po parkiralištima. kad su u guštu, kako tot ne pivaju od sriće? oli barenko zvižđu, a? ;)

znate šta svitu moj, učin dicu matematiku, fiziku, letriku, informatiku. ta dica mi dođu ustrašena, ne znaju gradivo, samopouzdanje im je poljuljano. neki su se čak toliko izgubili da su već prestali i govorit kad su došli; kažem na to roditeljima: a di ste do sad bili, a? bude ili to da su se povukli u sebe oli postali agresivni, uvik je jedno od tega prisutno. učin ih, s puno pacijence. progovore. počnu se jopet i smijat. počnu rješavat zadatke. počnu i pisat domaći. nauče štagod. vrate se u normalu (to meni sad radi ovi šjor banović, probaje me vratit među žive po pitanju vožnje poza prvoga instruktora, e). no, da ih upitan:  sitite se kako je bilo prije, promislite kako je sad. i dobro guštate li dico sad u temu? virujen da bi mi većina rekla ne, to smo naučili zaradi tega šta moramo, a ne radi gušta.

meni je konkretno baš to  bija moj gušt, zaradi tega i jesan tot u inđinjerima. vjerojatno bi neko i meni moga reč: pa kako moš guštat u tin formulama, šta tot jema zgušno,a? meni jema, eto.

virovat ću i da šjor komadina gušta jerbo da ne gušta ne bi valjda tu školu drža.

međutim, u mene tega gušta u vožnji zasad nima, ko zna kad će doč i oće li opće ikad doč.

e, sad, kad će mi taj tonobil bit skroz pod lipon i šesnon kontrolon, to mi je važnije od tega gušta. borit ću se još da mi sad sve ne propadne, ali ali ali, čitate sve i vidite kako me to gre....