e...

grmi, siva, cipaju gromi.

XVII (u dobi o' jedno pet godin): ajme, ma sta je ovo? šta se događa?

moj ćaća (koji je inače inđinjer o' najjače struje na svitu, one iste o' koje san danas i ja, daje objašnjenje ča je sasvim prihvatljivo  jednoj petogodišnjakinji): ma smiri se ćerce, to ti gori na nebu sveti ilija malo valja bačve, proč će to brzo...

moran van priznat da to objašnjenje i dandanas pamtin i more bit da je i to između ostaloga ostavilo traga na moju malenkost. narafski, nije prošlo brzo, ma ke, postala je to jubav ča dura. bit će da mi taj sveti ilija nije da mira, da je bilo kurjožače u meni, da je tribalo doznat šta je grom, zaradi čega se motor vrti i kako to jemamo svitlo na žarulju kad samo upreš u botun...  

ši, stvarno je to postala jubav ča dura...

najprvo je bila energetska elektronika u srednju skulu, poza tega elektroenergetika na fakultetu, za diplomski prenaponi, a poza tega mi i jopet vrag nije da mira, poslijediplomski i jopet elektroenergetika, magistarski rad uzemljivači.

jema tako jedno 20 godin da san u najjačoj struji na svitu i nije mi žaj.

danas ne radin u hepa, končara oli na koji institut, vengo u Parametar doo  ča je moja firma i nije mi ni to žaj.

pošten put do ovih zvanja ča ih jeman u elektroenergetici je krvav. mogli bi reč suze, krv, znoj. pogotovo ako ka ja nisi u njanci jednome lobiju i ako te ne vodi pulitika, vengo samo pošten rad i pravila struke.

ipak, nike dobre ljude iz branše ću pamtit dok me jema. recimo, moga pokojnoga profešura jeru bilaća. jo, kako je taj zna tu letriku objasnit, a sve brez nervoze, pomalo, pačifiko, kroza igru i viceve. sve mu je bilo kjaro i to se vidilo.

a šta ja danas, sa mojih 35 godin radin, a? moj profešur bi mi sigurno reka, nije loše, ali znalci uvik moredu i bolje, e... moj razred je u njega na prvi list teke mora napisat najvažniju lekciju, onu životnu. glasila je ovako:

svaki učenik, a naročito oni o' 3. a (jerbo su to znalci), triba razvit visok stupanj tolerancije nad frustraciju.  

tega ću čovika recimo pamtit i ka peršonu koja me je prvi put uvela u elektranu zakučac. (ne moš unutra kako te volja, o' hepa se traže dozvole.)

 jo, kako je taj dan bija važan u našin životima. živili smo za to, sanjali o temu. narafski, poza vižite elektrani išlo se i štagod dobroga obidvat; bija nan je naš profešur i profešur i kumpanjo.

en ti iruda, pantin to ka da je jučer bilo. o' tih znalaca danas, koliko ja  znan, jema svugdi stručnjaka, u letriku nikoliko, a mislin da su neki otišli i na višu.

evo tek bokunić moga posla danas:

- najprvo: radin skoro pa kompletno inđinjerstvo. to me posebno veseli i zaradi tega beskrajno zafaljujen svima ča me nisu tili zaposlit jerbo da su mi dali posal, on sigurno ne bi bija ovako interesantan i izazovan. možda kroza vrime nadopunin još nike segmente koji bi se mogli radit.

- najdrugo: s pošteno završenin studijen elektroenergetike jeman se petlje upustit i u podučavanje matematike, fizike, informatike, statistike i sl., a ne samo predmeta o' letrike. iza mene su ure i ure repeticija oli poduka ča su održane dici i odraslima. u zadnje vrime mi se zna dogodit i da samo taj posal radin i po 6 uri u komadu, dicu višje i ne znan kad ću zapisat, učin cile razrede, skoro svaka nedilja je radna.

- najtreće: s pošteno završenin studijen elektroenergetike  katkad se upuštan  i u strojarstvo i informatiku, a pomažen i mojin profešurima o' jezika oko stručnih termina kad prevodimo tekničke tekstove. narafski, to je skoro uvik jerbo nama niko neće donit crvenkapicu na prevođenje.

- najčetvrto: s pošteno završenin studijen elektroenergetike pošlo mi je za rukon da osmislin jedan nov i krajnje jednostavan način upravljanja malom organizacijom. u mene nima sastančenja, nima dugova, nima dužnika, nima neplaćenih radnika, nima velebne šefovske fotelje. s ljudima kad triba radin i ka crnac, nisan nikakav faraon, gren u rebatinke, moj mobitel nije tajan (kad me nazovete još ćete čut i olivera kako vam piva), oni koji uredno vode tvrtke brez muljaže i žive o' svoga rada ka i ja , a surađuju sa menon, kažu da je sa menom tako lako radit. ne kompliciran.

šta biste mogli poč studirat, a? a eto, ja san završi elektroenergetiku i nije mi žaj. život mi je donija da radin za sebe; da mi je limun, ja san o' tega učini limunadu.

neću reč da ćete se ako završite ti smjer u splitu odma zaposlit u splitu oli okolici, ma ke, debele veze tot rade i lažu oni koji kažu da to gre lako, ali ono šta je meni pošlo za rukon je da stvorin malo poduzeće i u njemu radin. posla uvik jema i nikad nije dosadno. letrika je vrlo zanimljiv studij, ali ako vas slabo gre matematika, onda baš i nije uputno poč tot jerbo tot triba puno druženja s matematikon, e... mislin i da triba jemat dobru maštu, dosta ideja. ne smi van bit teško radit i nediljon, posal morete dobit i u elektrani oli dispečerskon centru i tot su noćne i nedilja uobičajena stvar. isto je i u održavanju.

da mogu jopet birat?

hm, vjerojatno bi elektroenergetika bila i jopet. to ću reč brez razmišljanja.

o gradu studiranja bi tribalo pomnije razmislit, ja san fini u split, ali mislin da tih devedesetih nike stvari tot i nisu bile najbolje riješene, koješta je moglo bit bolje.

a radite li vi ono ča volite, a?

ekola, gren ča, štagod smo i rekli, e... ovi tekst je apropo 08.05., na ti dan će mi bit 5 godin o' magistriranja letrike... pisa mi se danas, pa ću ga eto i puštit koji dan ranije, neće niko zamirit, e... ;)