e...

nisan štufajica opće.

u životu ne odustajen. veliki san borac. jeman pacijencu i upornost, to mi je izrazeno puno visje vengo kod drugih judi. more bit da san zato sa svega trideset godin i pribiljezi mr.sc. o' isprid imena. posten put do tega je paklen, neću lagat i reč da je lako kad nije, ali nikad, baš nikad mi nije palo na pamet o' tega odustat. nikad, ali baš nikad mi nije palo na pamet odustat o' pametnih radnji koje se zovu učenje. barenko onega šta je moja malenkost stvarno tila naučit. za nike stvari, npr., skijanje mi se doslovce friga. barenko je zasad tako, mozda jedan dan i prominin misljenje.

ne odustajen ni o judi tako lako, moji kumpanji su masu puti prikrdasili granicu, ali ako je nekome dignut pozdrav o' moje strane, to znači da se stvarno s ton peršonon nije moglo. ovi ča rade u mene znaju zaribat, nisu ni oni/one sveci/svetice pa i jopet dajen šansu dok god se more, odustajen tek kad visje nikako ne gre. sa svojton je isto. a bivši? e, da su se moji bivši tili ponašat ka ljudi, vjerojatno ne bi bili bivši. milijun put se tot probalo učinit normalnu komunikaciju, ali ne gre. da moredu i očedu normalno razgovarat, čovik bi bija čovik i ruku bi pružija. s jednin pričan normalno, taj je na drugi kraj svita. ostalima ne, barenko je zasad tako.

s obziron da san takva peršona kakva jesan, za ovo danas se sebi čudin. šta je bilo, a? danas mi se dogodilo nešto šta još ne mogu virovat. došlo mi je da odustanen o' tega vražjega vozačkoga i to zbog tih nesritnih čunja.

najprvo san bila sritna peršona ča san iz pješaka konačno odluči prič i u vozače. svaki dan me je radova, na tu vožnju se išlo s veseljen i iako mi opće sve to nije išlo glatko, mukotrpno se učilo, radova me svaki napredak. danas pomalo vozin grad, to gre sve bolje, ali ovi čunji me višje more, nikako da se to nauči kako triba, krene mrvicu, pa stane. i tako, danas mi je došlo da sve pošaljen kvragu. onda me je instruktor ubijedija da je to grijota poza toliko truda, da se uvik more odustat, ali da neka proban još, uvjeren je da će to ipak na kraju bit sve dobro, tvrdi mi da njemu ni jedan kandidat nije odusta nikad.

i sad jemamo ovo:

- prešonu ča u principu ne odustaje lako oli mene

- peršonu ča ne pušta svit da odustane oli moga instruktora

- još uvik neriješeno pitanje mojih čunja

- moju umalo pa donesenu odluku da sve pošaljen u prdac (falija mi je jedan jedini milimetar do tega, od odustajanja me makla samo misao na Murter koji bi mi sigurno bija blizi da jeman vozacku).

šta činit? a ništa, poslušat ćemo instruktora, možda se stvarno triban mrvu odmorit (danima radin brez prestanka uz svega nikoliko uri sna), stat na balun, oladit malo, pustit da prođe šetimana, možda i dvi i onda nastavit sa tim učenjem. on mi tvrdi da ću ja to naučit.