e...

najprvo san tila današnji dan priskočit. onda san ipak skupila kuražu i nazvala moga kumpanja antu. dogovorili smo se u deset uri na parkiralištu o' isprid kuće i s obziron da je ovo tribala bit moja prva vožnja s nekon peršonon koja po zanimanju nije instruktor skoro san utekla sa tega parkirališta. ajde dobro, došlo je i tih deset uri, krećemo. najprvo put ajdukovog stadiona. dok san došla do tu, već san zaboravila na trtu mrtu. nikoliko đireva oko stadiona, minjaj malo brzine, stani-kreni i osjećaj je već bolji. poza tega san vozila kroza tunel, do bena, okrenila se na kružnom toku i nazad; okrićanje o' ispod sustipana, meje, jopet tunel. ej, pa ja vozin, vozin, vozin  još malo splita i odluka je pala: idemo za trogir. na brzoj cesti san se snašla dobro, parilo mi se da sve gre lagano, čak mislin da san vozila višje vengo dobro. ušli smo u trogir, prošli most, čiovo, ajmo dalje, vozin i tuda iako jema zavoja i okuka ka u priči, ej, pa ja vozin, vozin, vozin  u trogiru njanci kofi nismo popili, to ćemo drugi put, vozila san brez fermat (osin na semaforu hehe) sve do splita. tako je došlo malo do iza podne. ponosna san na se, ovi dan san čekala samo tako. sad ću se još koji put vozit s peršonama ča jemaju vozačku, ali nisu instruktori i sve ovo radin ka pripremu za idući veliki korak ča se zove sama u tonobilu.