e...

jutros san bila na cesti kad je počela kiša. vraćan se od bena i gren prima tunelu. nije to bila obična kiša, ma ke, e, vozila san ja već puno puti po kiši, i twingića i druge tonobile, ovako nešto ne pamtin. zavoj isprid kašuna (ako gledate o' bena onda je isprid, e), dupli, opasan. cakal se iznutra zamagli skroz. za sekund, naglo, nevjerojatno. slabo se vidi. gospe moja, badan, vozin po njuhu. gren polako, ma isto mislin, bože, čuvaj nas, ako samo malo falijen, moremo izginit. nekako se dokopamo zvončaca, krpa u ruke i briši. vrag odnija ledenu kišu i temperaturne razlike. pojačan puvalicu oliti ventilaciju u tonobilu da bude bokun bolje. ajmo, kroza tunel, slobodna dalmacija i na mažuranićevo. počne i jopet, ali sad se bolje vidi.

dođen doma i gledan sunce kroza ponistru. čuva nas je dragi bog. narafski, i 25 km/h.

pouka: kad je kiša, triba vozit polako... bolje tako pa doč, vengo brzo i ne vratit se nikad doma.